Јупитер је највећа планета Сунчевог система. Разлика је због могућег пада астероида, којем никада није било суђено да постане пуноправна планета.
Јупитер, као и Земља, има велико магнетно поље. Настаје услед мешања материјала језгре. Штавише, научници нису успели да добију узорак материје земљине језгре. Ипак, проучавање магнетног поља Јупитера омогућило је сугестију структурних карактеристика дубоких објеката овог небеског тела.
Сонда Јуно, која се налази у орбити планете, показала је да се њено језгро састоји од тешких метала. Штавише, достиже своју величину са половином радијуса џиновске.
Постојеће идеје о природи језгра Јовије указују на то да се она треба састојати од минерала и камења и да има мале димензије. Недавна истраживања показују да на овом подручју планете владају високе температуре и огроман притисак. Такве услове је тешко моделирати у лабораторијском окружењу.
Астрономи су објавили чланак у часопису Натуре, у коме се тврди да је еволуција Јупитера пореметила космичка катастрофа. Јавила се у раним фазама формирања небеског тела. Само огромна катастрофа у космичком обиму може да објасни како би гасни гигант могао да се "засити" тешким хемијским елементима. То је могло учинити ванземаљско космичко тело које се сударало и стапало са раним Јупитером.Тако се родило огромно језгро. Објект који се сударио са Јупитером могао би теоретски да има масу 10 пута већу од масе Земље.
Прорачуни научника показују да је каменита језгра раног Јупитера имала само 15 процената радијуса. Објекат је, погодивши планету, донео огромне порције тешких хемијских елемената. Брзо су стигли до основних области. Због тога је у драматично повећан. Математички модели показују да би у таквом стању могло трајати најмање 4 милијарде година.
Могуће је да ће у будућности сонде послати са Земље на Јупитер помоћи разоткрити мистерију његове сржи. Исте студије ће научницима приближити одговор, која супстанца се заправо налази из црева земљиног језгра и може ли се извући на површину наше плаве планете.