Услови на Венери не могу се назвати погодним за живот на температури од око 460 степени и притиску 90 пута већем од атмосферског. Пре неколико година на овој планети била је прилично угодна клима која је била погодна за живот.
Тренутна Венера је пример онога на шта се планета може претворити као последица глобалних климатских промена. Зрачна шкољка овог небеског тела има импресиван притисак, 90 пута већи од Земље. У ваздуху планете 97% угљен-диоксида (на Земљи је само 0,04%). Температура површине је толико висока да може да растопи олово. Наравно, у таквим условима нема ни најмањег наговештаја о постојању течне воде и живота.
Међутим, постоје хипотезе које потврђују да живот може постојати у горњим слојевима венерине атмосфере. Овде је атмосфера мање густа, а њена температура се приближава Земљи. Међутим, не постоје инструментални докази да живот у облику микроорганизама може постојати на овом подручју Венере.
Тренутни подаци астрономских студија показују да је и пре 0,7 милијарди година на води Венере могло постојати у течном облику. Штавише, био је океан воде.
Модел прошлости ове планете поново су створили астрономи Мицхаел Веи и Антхони Дел Генио, који раде у НАСА Годдард Институту за свемирска истраживања.Подаци о истраживању постали су познати на ЕПСЦ-ДП конференцији у Женеви, Швајцарска.
Аутори теорије сматрали су модел венецијанске климе пре 4,2 милијарде и 715 милиона година. У свим случајевима постојала је претпоставка да је планета океан напуњен водом. Резултати математичког модела показали су да температура на Венери може стално да варира од 20 до 50 степени. Много је топлија од садашње Земље, али ипак повољна за одржавање живота.
Пре више од 4 милијарде година, угљени хидрат диоксид је хемијски везан на силикате. Атмосфера није била толико густа, садржавала је велику количину азота. За око 3 милијарде година живот би се потенцијално могао развити на овој планети.
Међутим, пре око 715 милијарди година дошло је до снажног ослобађања угљен-диоксида који је пореметио крхку равнотежу у атмосфери Венере. У њему се почео интензивно развијати ефекат стаклене баште. Отуда снажно загревање планете и невероватно збијање ваздушне љуске.
Сличне појаве су се догодиле и на нашој планети. Један од избијања довео је до такозваног пермског изумирања, до којег је дошло око 250 милиона. Земљина атмосфера се успјела опоравити због чињенице да не прима толико топлоте од Сунца као Венера. Али друга планета ово није могла преживети. Брзо загревање довело је до тога да је сада површина Венере једна од најтоплијих у Сунчевом систему.
